четвртак, 22. март 2012.

Преносимо: Доба незнања


Идеални грађанин политички корумпиране државе, каква је наша држава сада, јесте лаковерни тупаџија који не прави разлику између истине и лупетања. Образовано, добро обавештено становништво, какво је неопходно за функционалну демократску државу, тешко наседа на превару, и не могу га вући за нос разне интересне групе које дивљају по овој земљи. Већина наших политичара и њихових саветника остали би без посла, као и лапрдала која глуме аналитичаре. Срећом по њих, шансе да се у догледној будућности деси нешто толико катастрофално, али сасвим заслужено, практично су никакве.
Доба незнања
Charles Simic | 22/03/2012

Опште незнање које се граничи са идиотизмом је наш нови национални циљ. Нема смисла претварати се да није тако и говорити нам, као што је пре неколико дана урадио Томас Фридман у New York Timesu, да су образовани људи наш највреднији национални ресурс. Наравно да јесу, али да ли су нам још увек потребни? Мени се чини да не. Идеални грађанин политички корумпиране државе, каква је наша држава сада, јесте лаковерни тупаџија који не прави разлику између истине и лупетања.
Образовано, добро обавештено становништво, какво је неопходно за функционалну демократску државу, тешко наседа на превару, и не могу га вући за нос разне интересне групе које дивљају по овој земљи. Већина наших политичара и њихових саветника остали би без посла, као и лапрдала која глуме аналитичаре. Срећом по њих, шансе да се у догледној будућности деси нешто толико катастрофално, али сасвим заслужено, практично су никакве. За почетак, од незналица се може много више зарадити него од просвећених, а обмањивање Американаца је једна од наших малобројних успешних индустријских грана. Истински образовано становништво било би лоше, и за политичаре и за посао.
Да постанемо овакве незналице биле су потребне године равнодушности и глупости. Свако ко је, попут мене, предавао на факултету у последњих четрдесет година, може вам рећи како сваке године свршени средњошколци све мање знају. У почетку је ово било шокантно, али ниједан предавач више није изненађен када схвати да ти пријатни и ревносни млади људи нису способни да схвате већи део његовог предавања. Предавати америчку књижевност, што сам ја радио, последњих година било је све теже и теже, будући да студенти мало шта читају пре факултета и да често не знају ни најосновније историјске податке о периоду када су одређени роман или песма написани, укључујући и то каквим су се важним идејама и питањима бавили мислећи људи тога времена.
Чак је и регионална историја запостављена. Студенти из млинарских градова у Новој Енглеској, како сам схватио, никада нису чули за чувене штрајкове у њиховом крају, где су радници хладнокрвно убијани, а злочинци остали некажњени. Није ме чудило то што су њихове школе заобилазиле ту тему, али сам био запањен тиме да њихови родитељи, бабе и деде или неко други са ким су долазили у контакт у детињству, никада нису споменули ове примере страховите неправде. Или те породице никада нису говориле о прошлости или та деца на то нису обраћала пажњу. Како год било, поставља се питање како да се надокнади ово огромно незнање, са којим претходне генерација студената нису имале проблем.
Ако је ово незнање резултат дугогодишњег затупљивања деце школским планом и програмом, и чињенице да породице са својом децом не разговарају о прошлости, онда имамо посла са веома опасним обликом незнања. Реч је о производу вишегодишње идеолошке и политичке поларизације, и свесног труда најфанатичнијих и најнетолерантнијих страна у том сукобу да произведу што веће незналице лажима о многим аспектима наше историје, па чак и наше недавне прошлости. Сећам се да сам пре неколико година био згранут када сам прочитао да већина Американаца мисли да је Садам Хусеин одговоран за терористичке нападе на Њујорк и Вашингтон 11. септембра 2001. То ми је личило на пропагандни трик најгорих ауторитарних режима из пошлости – од којих су многи морали да прибегну радним логорима и стрељачким водовима, да би свој народ натерали да поверује у неку неистину, и то без оволиког успеха.
Нема сумње да су интернет и кабловска телевизија омогућили разним политичким и корпоративним интересним групама да шире дезинформације у досад невиђеном обиму, али да се у њих поверује потребно је необразовано становништво, навикнуто да прима здраво за готово оно што му се говори. Где би другде на кугли земаљској једног председника, који је новцем пореских обвезника спасавао велике банке од банкротства, дозвољавајући да сви ми остали изгубимо 12 трилиона долара у инвестицијама, пензијама и вредности некретнина – могли да назову социјалистом?
Некада је важило правило да, уколико неко не зна ништа и прича глупости, сви га игноришу. Тачно тако. Сада се таквим људима удварају конзервативни политичари и идеолози, ласкајући им да су они „прави Американци“ који бране своју земљу од великог државног апарата и образоване либералне елите. Новинари их интервјуишу и озбиљно преносе њихове ставове, не указујући на имбецилност њихових убеђења. Преваранти који манипулишу овим људима, штитећи моћне финансијске интересе, знају да их могу убедити у било шта, јер неукима и затуцанима лажи увек звуче уверљивије него истина:
  • Хришћане у овој земљи прогањају.
  • Држава хоће да вам отме оружје.
  • Обама је муслиман.
  • Глобално загревање је лаж.
  • Председник намеће војсци отворену хомосексуалност.
  • Школе имају левичарске програме.
  • Социјално осигурање је незаслужено право, као и социјална помоћ.
  • Обама мрзи белце.
  • Живот на Земљи настао је пре 10.000 година, као и свемир.
  • Програми социјалне заштите подстичу сиромаштво.
Држава од вас узима новац и даје га сексом опседнутим студенткињама за контрацептивна средства.
Лако се могу навести бројни други примери општеприхваћених заблуда у које Американци верују. Њих у промету одржавају стотине десничарских политичких и верских медија, чија је функција да производе алтернативну стварност за своје гледаоце и слушаоце. „Глупост је понекад најснажнија историјска сила“, рекао је једном Сидни Хук. То је неспорно. У овој земљи сада је на делу побуна тупавих глава против интелигенције. Због тога неки људи воле политичаре који бунцају о томе да наставници индоктринирају децу против вредности њихових родитеља, а презиру оне који показују способност да размишљају озбиљно и самостално. Упркос силном бусању у груди, увек се може рачунати на то да ће ове будале гласати у корист своје штете. И зато се, по мом мишљењу, милиони долара троше само на то да моји земљаци остану незналице.

NYRBlog, 20.03.2012.
Превео Ивица Павловић
Peščanik.net, 22.03.2012.

Паланка на вези - Google+ Posts

Листа блогова Паланка на вези