Преносимо: Депресивни оптимизам одлазећих и реални песимизам опљачканих

Чему избори?

Хоћемо ли добити бољи живот? Хоће ли се Србија покренути? Хоћемо ли сазнати истину? Хоће ли јаки региони ојачати Србију? Наравно да не. То су само изборне пароле за које сви знамо да су тако срочене само зато што људи воле то да чују, али да за њихово спровођење нема ни услова, ни воље, па чак ни намере. Зашто онда излазимо на гласање? Зашто гласамо за једне само зато да други не би постали власт, кад знамо да ће се они после удружити, да ће "наши" направити савез и са црним ђаволом ако треба, само да би се докопали власти. Чему општи избори кад власт не бирају грађани, него партије? На ова и нека друга питања одговара Миодраг Миле Исаков, потпредседник прве владе ДОС-а и бивши амбасадор Србије у Израелу

 Пише: Миле Исаков

 Требало би да на изборима народ бира своју власт, али то није тако. Народ гласа за странке, а оне после бирају односно не бирају с ким ће формирати власт, само да би је се домогли. Па кад већ они формирају власт, не бирајући ским ће, зашто бисмо ми бирали њих. Зашто бисмо им ми давали покриће, зашто им давати гласове да они тргују са њима мимо наше воље.

Ово што ми имамо у Србији нису непосредни избори, то је преношење права грађана на партије да бирају власт у наше име. Ми на то пристајемо, а онда се жалимо на партократију, на поделу плена међу странкама, на немогућност запошљавања без партијске књижице. Ми смо им то омогућили. Ми гласамо за једне зато што су нас убедили да нам прети велика опасност ако се они други докопају власти, а они онда направе коалицију са њима. Наши са њиховима, чак и са онима којима ми никако нисмо желели да пружимо такву прилику. Зато смо и гласали за наше, мада ни са њима нисмо баш задовољни. Бирали смо мање зло, како су нас и убеђивали. А на крају добијемо власт у којој су мало и велико зло заједно.

Тако је и сада, тако ће бити и после ових избора. Сасвим свеједно ко ће добити колико гласова и сасвим свеједно хоће ли се демократе удружити са СПС-ом, или ће то урадити напредњаци, да ли ће прирепци бити Чеда и Вук или Веља Илић и Карићи, или ће се директно удружити баш они који тврде да никад и никако не могу заједно, ДС и СНС. Кад су једном могли да погазе реч, зашто не би могли опет. И ко нас шиша?! Да се подсетимо, они који су прошли пут гласали за ДС, добрим делом су то учинили да би спречили да у власт уђу радикали, а добили су још горе, њихове створитеље и старатеље, СПС, за који су се демократе више пута свечано заклеле да са њима никад неће ни кафу попити. Сад им пију из руке.

Са друге стране, садашњи напредњаци су се још као радикали заклињали да са досманлијама неће никад, ни у најружнијим сновима, а онда постали нераздвојни са Коштуницом и Вељом. И СПС је својевремено положио свечану заклетву да никад неће са демократама. И сви су добијали гласове који су баш томе били намењени, да се они са којима се не може, никад и никако, спрече. И сви су изиграли то поверење и злоупотребили те гласове. Чему онда ми гласачи служимо. Чему цела та парада и тај трошак?

Кад крене цео овај циркус и кад почну да нам скачу по живцима убеђујући нас свакодневно, целодневно, како су они дивни и красни и невини, а сви други ружни, пакосни и зли, дође човеку да све отера у вражју матер. Можда би заиста било боље укинути такве бесмислене изборе и пустити да се партије међусобно туку и договарају, па тек кад се договоре нека изађу са тим решењем пред грађане.

 На референдум, па да гласамо о влади коју су склепали, а не да им бланко дајемо овлашћења да тргују нама иза леђа и склапају савезе које нико није могао ни да претпостави, а камоли да одобри. Ако не добију подршку, поново. И опет поново. Или, нека се укину постизборне коалиције, па ако нико не добије довољно гласова да формира власт, поново на изборе са новим, другачијим или већим предизборним коалицијама. И опет поново ако треба, све док не направе коалицију која ће добити зелено светло од бирача. Те коалиције би, дакле, биле прављене јавно пред очима грађана, да би их они оверили, а не пост фестум и иза сцене. И онда нас још све праве лудим убеђујући нас да смо баш за то гласали и да је то наша власт коју смо сами изабрали.

Председник ван себе

А шта нам тек ради председник! Ајде што ради нама, кад му се може, ал' што то ради себи. Потпуно се изгубио, не зна више ни ко је. Председничка кампања још није расписана, а он већ има своје рекламне спотове од којих човек не може да се одбрани. Добро, он је и председник странке, па можда може да прође као такав, али у спотовима су све његове државничке посете напаћеном српству и мудрости које је изрекао на лицу места у функцији председника државе. Дакле, спотови наводно представљају председника странке, мада је у њима главни глумац председник државе. И у све се разуме, у зелену салату и паприке, у обраду секундарних сировина, у породични бизнис, иноваторство, а нарочито у најмодерније технологије којима је очигледно фасциниран кад је оно тајно био у "Фијату".

Нико то чудо од технологије још није видео, али он то понавља свуда, и свуда проналази сличности и могућности за модернизацију и роботизовану производњу "као у Фијату", чак и у пластеницима. Можда би и то могло да се прогута уз нешто за варење, али не може се никако схватити како то може заједно са запошљавањем, са очувањем и отварањем нових радних места, о чему непрестано гусла. Како се слаже запошљавање радника са увођењем робота на њихова радна места? Али има он и за то објашњење - свако ново радно место је као гол у фудбалу, каже председник. Као кош у кошарци.

Није додуше јасно ко треба да даје те голове и кошеве, сами радници, држава или његова партија, али он то изговара као да је управо он лично забио трицу. И у томе и јесте суштина његовог схватања избора, важно је да он што атрактивније закуцава у кампањи, а то што ће после кошеви бити пуни отказа и одбијених молби за посао, то је друго полувреме, за које ће тактику правити у свлачионици, кад добије ово прво. За њега је све то игра, избори су утакмица коју треба добити по сваку цену, а после видећемо. Међутим, мучи га дилема да ли да одмах и сам истрчи на терен или да сачека крај године кад је званично и заказана утакмица за прво место у држави. Волео би да сад, кад је у форми, освоји све, али није сигуран у могућности свога тима који би, ако изгуби, могао и њега да повуче у пораз. Притом, он најбоље зна да су они неспособни и неморални, да ће чак и ако сад, уз његову помоћ победе, сигурно забрљати до краја сезоне, кад он треба да одигра финале, чиме ће му знатно умањити шансе. Зна он да обећања које сада са лакоћом убацује у кош из свих позиција, нема шансе да буду испуњена и да би рачуни за тако неодговорну егзибициону игру данас, могли доћи на наплату већ сутра кад његова титула буде у питању. Није му лако, па ипак: знате ли ви неког озбиљног и часног човека мирне савести, који би пристао да се толико керебечи и понижава, да се удвара и коме треба и коме не треба, само да би добио њихове гласове? Који би достојанствен човек који зна шта ради и шта је урадио, пристао да толико мољака да му други људи то признају и за то одају признање? Али овде није реч ни о части, ни о моралу, ни о достојанству, овде је реч о изборима, а у изборним кампањама ништа није као у животу.

Безнађе

Кад је председнику тако тешко да се одлучи шта да ради на изборима, како ли је тек обичним смртницима. Безнађе у овој земљи је толико да људи излазе на биралишта као овце на клање. Без илузија и посебних очекивања, само зато што тако треба. Знају да ће бити шишани ма како гласали, па ипак, из очаја, дају свој глас у некој ирационалној нади да ће се можда, овај пут ипак нешто променити. Знају да неће, па ипак, можда... Или верују да тиме спречавају да буде још горе. Зашто, кад ништа не ваља, да горе не може бити? Зато што знају да може, да увек може бити још горе. Нарочито кад виде ко им се све нуди за спасиоце. Дође им да их замоле да их више не бране, али не смеју јер не виде друге и боље.

Заиста, зашто се за власт отимају све такви никакви. Зашто у предизборној понуди нема нормалних, честитих људи. Није ваљда да нема таквих? Има, али такви нису за овакву политику и не желе да се мешају са помијама, па да их свиње поједу. А и кад би хтели, не би могли. Не би могли да сами себе хвале и да величају своје успехе, да истичу своје поштење и да се бусају у патриотске груди. Чим би то урадили више не би били ни нормални, ни честити. А када би евентуално ушли у власт, морали би да се прилагођавају околини и мало помало, постајали би исти као ови што се сад убише да нам се прикажу бољима него што јесу. Просто, систем је такав да онај који хоће у њему да успе и опстане, мора да игра по његовим правилима.

Ако је и држао до истине и поштења, мора да попусти, мало ту, мало тамо, најпре на ситницама, а онда у све крупнијим и већим преварама. Ако и не узме одмах учешће, мораће овде мало да зажмури, тамо да окрене главу, да бар прећути ако већ не може да подржи. Тако постаје саучесник, радио не радио што и други. И одговоран за све што се чини, па и крив што није реаговао. А кад је већ тако, зашто се не би и сам укључио, тек да одржи корак. Ако други секу кривине, прелазећи преко пуне линије, ако пролазе кроз црвено, не може се са њима такмичити онај који то не ради. Према томе, најбољи политичари су они који се не баве политиком. А њих не можемо бирати јер они не пристају на овакве изборе.

Кад крене цео овај циркус и кад почну да нам скачу по живцима убеђујући нас свакодневно, целодневно, како су они дивни и красни и невини, а сви други ружни, пакосни и зли, дође човеку да све отера у вражју матер.

Преузето из магазина Таблоид са линка. 

Илустрација је прерађена графика са линка.